уторак, 18. јул 2017.

CRETE AGAIN – KRIT OD ISTOKA DO ZAPADA, SEZONA 2

Posle dugog niza godina pretpostavljam da se konačno Venera našla u dobrom aspektu sa mojim Mesecom čineći konjukciju sa Suncem Krita J i stvorivši sve uslove da se desi Krit u sopstvenoj režiji. Obožavam da planiram putovanja, da sama biram lokacije smeštaja, broj dana, redosled obilazaka.  U skladu sa tim avio karte su kupljene neopisivo lako u trenutku kad im je spuštena inicijalna cena, isto veče bukiran najjeftiniji smeštaj bez velikih očekivanja, rezervisan povoljan renta car. Na terenu se pokazalo da je svaka od navedenih stavki bila pun pogodak premašujući moja skromna očekivanja.

Obzirom da smo prošle godine obišli centralnu Retimno oblast i dosegli zapadno najdalje do Hanje, ostala sam dužna posetu zapadnim kritskim lepoticama Balos, Falasarna, Elafonisi, Kedrodasos. Cenim da mi je dovoljno nedelju dana te rezervišem smeštaj u Kalamakiju blizu Hanje. Preostale dane odvajam za istok, meni potpuno nepoznat i neistražen pa biram smeštaj u mestu Istro što mi se čini kao odlična baza za kretanje u svim smerovima, na sever ka Plaki, na jug ka Ierapetri, na istok ka Sitiji, na zapad ka Irakliu. Mnogo duže vremena mi je trebalo da napravim detaljan plan obilazaka, jer Krit je toliko veliki da svako improvizovanje na licu mesta čini popriličan gubitak vremena. Moram da napomenem da je Krit jedina destinacija na koju sam išla sa kompletno uradjenim elaboratom gde, šta i kako obići, sa preciznim putanjama i  GPS koordinatama što nikada do sada nisam radila niti je imalo potrebe za tim. Instalirali smo i HERE WEGO koja je bila od velike pomoći u nekim momentima iako navigaciju baš retko koristimo. Uvek se na terenu sami snadjemo i lako nadjemo sve što treba ... medjutim Krit je malo drugačija priča. Nakon uvodnih napomena, vežite se polećemo.

DAN PRVI

Volim kad putujemo svojim kolima, to nam daje apsolutnu slobodu. Stanemo kad hoćemo, krenemo po želji, o veličini gepeka i količini stvari koje mogu da ponesem iz Grčke da ne govorim. Medjutim kad je Krit u pitanju pravi je blagoslov posle 1,5 h prijatnog leta stići na destinaciju, toliko je lep osećaj da polako prevazilazi one muke kako se spakovati u 2 kofera sa limitiranom kilažom, poneti sve plažne mobilijare i ostaviti mesta da se ponešto i donese iz Grčke. Onog trenutka kad avion točkovima dodirne asfalt piste Nikosa Kazantzakisa selim se u drugu dimenziju. Mozak automatski setuje sve parametre na optimalnu vrednost. 
Posle brze procedure pasoške kontrole i preuzimanja prtljaga nalazimo čoveka koji nas čeka sa rezervisanim kolima. I tu proceduru brzo završavamo i sa vetrom u kosi krećemo ka Kalamakiju.  Čeka nas dva sata puta. Na pola puta svraćamo u Retimno, tek da ga pozdravimo i pojedemo jedan giros,  da mu kažem da ga nisam zaboravila i da ću mu se jednog dana sigurno vratiti (i da ne čuju ovi drugi, da će on uvek biti moja prva ljubav na Kritu).  Nastavljamo put, lako stižemo do odredišta i shvatam da je lokacija smeštaja savršena, jako blizu autoputa tako da ne gubimo vreme kad krenemo u istraživanje zapada. Takodje se lako i brzo stiže do Hanje. Smeštaj odličan, vlasnik prijatan, priča i objašnjava nam šta i kako, ne želim da ga prekidam ali ja sve to već uveliko znam. I više od toga. 


DAN DRUGI

Ujutro krećemo u Hanju na pijacu. Pijačni dan, puno lokalaca i turista, kupujemo sveže voće, povrće i ostale potrepštine, šetamo gradom i evociramo prošlogodišnje uspomene. 






Za kupanje biramo obližnje plaže u Agia Apostoli uvalama. Obilazimo sve tri, nekako nam se najviše dopala Iguana te se tamo stacioniramo za naše prvo ovogodišnje kupanje i hvatanje bar malo boje. U obližnjoj crkvici se sprema krštenje, što ja volim te njihove proslave, uvek se nadjem na licu mesta kao pravi fotoreporter.




DAN TREĆI

Došao red da krenemo na kritske lepotice. Prva u nizu Falasarna. Po slikama ta plaža nije po mom ukusu, ja ne volim velike plaže na livadi sa mnogo suncobrana, ali ajde da joj dam šansu kad je toliko svi hvale. Relativno lako stižemo do nje, pokušavamo na dva prilaza kolima da sidjemo i da vidimo gde ćemo se smestiti. Ne vredi, sam pogled na onu livadu me odbija, sedamo u kola i idemo još napred i još napred i tako dolazimo do nekog prilaza na najseverniji deo plaže.  Pogledam i vidim da mi se konfiguracija terena svidja, ima sa leve strane stena, pa malih kao uvalica, pa nekako deluje lepše.  Smeštamo se i primećujem na ulazu u vodu roze pesak kao na Elafonisiju. Voda kristalno čista i tirkizna. I hladna, nisam očekivala u junu tako hladnu vodu. Sreća pa je u tušu voda bila jako topla. Posle vidim na mapi da se plaža zove mala Falasarna. Meni se dopala.










Krećemo nazad i želim da nadjem crkvu koju sam prošle godine bezuspešno tražila u pogrešnom Episkopiju. Crkva Rotonda posvećena Arhandjelu Mihajlu.  Nalazimo je ali je zaključana kao i mnoge druge koje smo obilazili. Postoji mogućnost da se zove neko ko je zadužen za te objekte da se dogovori termin pa da neko dodje da otključa, ali mi nismo imali vremena za takve akcije.



Nastavljamo put ka pećini St. John the Hermit Marathokefala, u kojoj se nalazi crkva.  Lepo mesto, ali mi se čini nekako napušteno, a možda i grešim.  Iznad pećine primećujemo i jedan čudan detalj, obrnutu petokraku, nekako mi ne ide uz pravoslavno mesto, a možda se samo slučajno okrenula od vetra?






Na potezu ka autoputu svraćamo u još jedan manastir Odigitria Gonia. Tu stižemo na večernju molitvu kojoj prisustvujemo.  Momak na ulazu odbija da nam naplati kartu jer smo pravoslavna braća. Ne upitah ga za sestre.  U dvorištu manastira se nalazi mali zoo vrt sa paunovima, kozama, srnama.




DAN ČETVRTI

Ovog dana krećemo u susret čuvenoj plaži sa roze peskom - Elafonisi. Put nas vodi kroz Topolia kanjon, naravno svi staju na vidikovcu ne bi li napravili što lepši selfi.  Svi mlate onim štapovima pa treba sačuvati glavu. Na parkingu prodaju lokalne proizvode, med, rakiju, kreme, maslinovo ulje.




Posle sat vremena puta po uzanom putu punom krivina (usput stoje autobusi iz kojih izleću putnici i povraćaju verovatno nenavikli na krivine) stižemo do manastira Chrisoskalitissa. Žurimo da ga obidjemo dok ne stigne ona kolona od ko zna koliko autobusa. Tradicija kaže da je jedan od stepenika zlatan i da ga samo pravi vernici mogu videti. Mi nismo.





Presvlačimo se i konačno stižemo na Elafonisi. Naravno parking prepun autobusa, hiljade ljudi već na plaži. Krećemo natovareni plažnim mobilijarima, pešačimo preko spruda, voda dopire tek do članaka i idemo na onu drugu stranu nadajući se manjoj gužvi. Prolazimo ogradjenom stazom koja štiti kritske ljiljane, dolazimo do drugog dela plaže izdeljenog stenama na male uvale. Smeštamo se i prisustvujemo slikanjima svih vrsta za instagram, FB. Ne može se ni zameriti ljudima, plaža sa onim roze peskom zaista deluje kao sa razglednice. Bez suncobrana ne treba ići jer sunce prži. U jednom trenutku je tako jako dunuo vetar da je nastala jurnjava za stvarima i suncobranima po plaži. Prelepa plaža, naročio ovaj deo gde nema ležaljki. Može se stazicom otpešačiti do crkvice Sv. Irine. Mi nismo, bilo je prevruće. Mislim da bi pravi ugodjaj bio biti na ovoj plaži u 8 h ujutro kad nikog nema. Ali to bi značilo budjenje u 5, a toliki entuzijazam baš nismo imali.











U neko doba se pakujemo i krećemo na Kedrodasos. Nekako se snalazimo po onom makadamu, malo lutamo, ali nismo jedini pa nekako uz uzajamnu pomoć stižemo do parkinga.  A onda opet kroz jarugu pešačenje do plaže. Primećujemo u šumi kedrova puno kampera. Plaža je predivna, još uvek koliko toliko divlja, sa prirodnim hladom.  Kupamo se do kraja dana. Problem ovih plaža je što su stvarno mnogo udaljene i ne može se na njima čekati smiraj dana i zalazak sunca, što bi verovatno bilo jako lepo, već se mora krenuti ranije jer treba po danu savladati one uske puteve i krivine kroz kanjon.





Po povratku svraćamo u selo Elos. Već je kasno i ne možemo sesti na ručak i probati čuvenu jagnjetinu, ali nalazimo drugo rešenje. Kupujemo jagnjetinu za poneti, brzinski nam pakuju u posudice i nastavljamo put. Uživaćemo kod kuće na terasi.



DAN PETI

Danas nas opet čeka zahtevan put, krećemo do Paleohore. Put krivudav ali sa odličnim asfaltom i predivnim predelima za slikanje. Vožnja od preko sat vremena. Generalno svi glavni putevi na Kritu su dobrog kvaliteta i dobro održavani . Stižemo do Grameno plaže, kola parkiramo u hladu tik do plaže, mi se smeštamo u debeli hlad. Nema gužve. Voda čista ali kao i prethodnih dana malo hladnija, još se nije dobro zagrejala. Opušteno provodimo veći deo dana.






Popodne krećemo u obilazak Paleohore. Simpatično mesto, sa lepom gradskom plažom, dosta taverni, prodavnica i svega što turistima može zatrebati u ovakvom mestu. Obilazimo lokalnu crkvu, penjemo se do tvrdjave odakle se pruža lep pogled na mesto. Jedino malo zabačeno. U lokalnoj pekari kupujemo sočne kolače od pomorandže i baklave. Za poneti naravno. Na Kritu je trka sa vremenom neumoljiva.









DAN ŠESTI

Svanuo je dan za najčuveniju i najslikaniju plažu Balos. Odlazimo kolima do Kisamosa, kupujemo ni malo jeftine brodske karte. Brod ogroman, nastaje gužva i borba za mesto na brodu.  Posle sat vremena vožnje stižemo na Gramvousu. Kolona turista kreće  utabanom stazom uzbrdo do tvrdjave. Staza nezgodna, ljudi u japankama nepripremljeni, ima i padova. Sunce prži, svi dahću sem ruske dečice koja kao kozice skaču sa kamena na kamen sa sve osmehom na licu. 

Ovde moram da odem u malu digresiju koja se tiče vaspitanja dece.  Ne znam nijednog našeg roditelja koji bi decu vodio na takva mesta. Izgovora bi bilo hiljadu, te vruće je, te gladni su, te moraju da spavaju, te naporno je, te mogu da padnu i da se povrede. Mi naše dete jesmo vukli svuda ali ona i dan danas gundja zbog toga. Tamo na Kritu sam vidjala Ruse sa malom i jako malom decom u pampersu kako idu po nekim nedodjijama, penju se po suncu po nekim kamenjarima i nijedno dete ne kmeči, ne žali se, ne kuka. Svi to prihvataju kao lepu avanturu. Mame im stave šeširić, namažu ih kremom, otac ih stavi na ramena ako su baš bebe, oni od 3-4 godine idu sami. Zaista zaslužuju duboko poštovanje i naklon za takvo vaspitanje dece i takav mentalni stav.

Sa tvrdjave se pruža predivan pogled na plažu i u daljini Balos. Nažalost kratko se ostaje i nema vremena za kupanje na plaži za nas koji smo se penjali na tvrdjavu.  Brod svira polazak za Balos.







Posle kratke vožnje stižemo na to čuveno mesto. Kreće jurnjava ne bi li se uhvatilo što više od atmosfere.  Iz žablje perspektive teško je sagledati svu magičnost ovog mesta. 















Zato se penjem stazom koja vodi do parkinga odakle dolaze ljudi koji su kolima prešli čuveni Balos odos od 9 km najgoreg makadama. Sa te pozicije već je lepši pogled i bolja fotografija. Plaža na pojedinim mestima ima roze pesak. Predivna, ali nažalost prevelika gužva, cika, vika. Verujem da je lepo doći rano izjutra i ostati do kasno uveče, to za sada mogu oni koji žrtvuju što svoj,  što rentirani auto. Mi se nismo usudili. A o stazi od 2 km kojom se treba popeti pod velikim nagibom ne bih.


Prekratko se ostaje na ovoj plaži, nema tu pravog kupanja i uživanja, više se ljudi trkaju ko će se lepše uslikati, a kako i ne bi pored onakve lepote.


Vraćamo se na brod i ubrzo stižemo nazad u luku. Tu u blizini se nalazi pećina Svetog Jovana od koje se tunelom spušta do omanje plažice.





DAN SEDMI

Ostao je još jedan dan boravka na zapadu. Nećemo na naporne ture ka jugu, skoncentrisaćemo se odmora radi na okolinu. Izjutra krećemo na Akrotiri i plažu Marathi. Dolazimo i nalazimo je prilično popunjenu. Odlučujemo da idemo dalje i zaboravljam da napravim makar jedan snimak. Stižemo na Loutraki plažu, nalazimo hlad za kola i manju gužvu. Voda kristalno čista i znatno toplija, dobro je, more se zagreva. Ubrzo na plažu stiže ekipa avanturista, iznajmljuju ove daske ili kako se to već zove i kreću sa vodičima. Mnogo su bili simpatični, veseli, stvorili su baš zabavnu atmosferu na plaži.



U nastavku dana krećemo ka kanjonu Theriso. To je jedini kanjon koji se može proći kolima. Rešavamo da iskoristimo tu mogućnost. Usput, pošto su nam na ruti, posećujemo i neke manastire. Prvi u nizu je napušteni manastir u kome je kršten Venizelos - Saint Eleftherios u mestu  Mournies.


Zatim dolazimo do manastira Saint George Harodias.




Na početku puta koji vodi kroz kanjon Theriso se nalazi ruinirana vizantijska crkva sa ostacima fresaka - Saint George Garipas.


Dalje put vodi kroz kanjon do sela Theriso u nekoj dužini od 10 km. Predeli su fantastični, sa lijanderima uz put, mostovima, svaki čas smo stajali i slikali, da bismo na kraju konstatovali da bi mnogo lepo bilo proći peške ovim putem. Puno turista se ovde vozi motorima jer je priroda baš scenična. Prepuno koza koje se ne uzbudjuju zbog nas već uživaju u svojoj svakodnevici.






Na kraju puta se  stiže u predivno malo selo Theriso ušuškano u podnožju Lefka Ori. Mesto je baš sredjeno, sa kamenim kućama, par taverni, centralnim trgom, crkvom. Baš mi se dopalo.



Krećemo nazad i svraćamo do manastira Agia Kiriaki u mestu Varipetro. Nažalost bio je zatvoren. Nikako ne mogu da pohvatam sva ta njihova radna vremena koja su vrlo čudna.


U povratku prolazimo pored Akvaparka, ali to više nije predmet našeg interesovanja. Treba se spakovati što nije tako teško jer samo ubacujemo u kola kese i kesice bez nekog bitnog reda. 

DAN OSMI

Izjutra, nakon doručka krećemo sa prebacivanjem na istok. Čeka nas 3 sata puta, nije to baš tako malo. Krit stvarno zamara tim daljinama. Negde na pola puta svraćamo u Fodele da posetimo muzej El Greca i napravimo malu pauzu. Svraćamo u vizantijsku crkvu koja se nalazi tik uz muzej, a tamo gomila ljudi, restauratori, održavaju neku radionicu. Dozvoljavaju nam na brzinu da pogledamo crkvu iznutra i na moju konstataciju da nemamo sreće, ljubazna žena me obaveštava da baš naprotiv imamo sreće jer je ovo drugi dan kako je crkva otvorena nakon što je bila godinu dana zaključana.




Odlazimo u muzej pored koga se nalazi lep kafić sa bašticom u hladu i korpama pomorandži od kojih cede sveži sok.






Na preporuku žene restauratora odlazimo do starog manastira Sveti Pantelejmon koji se nalazi oko 3 km van sela. Nalazimo ga u potpunom miru, sakrivenog u šumi.  U dvorištu imaju dosta životinja koje zajedno žive u tako savršenom miru i skladu da se nijedna nije oglasila kad smo pristigli. Samo se kuca namestila u pozu za maženje.





U selu Fodele zatičemo turističke autobuse koji dovoze turiste do muzeja. Na Kritu je stvarno teško negde biti sam, izuzetno je eksploatisana destinacija, što je svakako dobro za grčki turizam ali malo kvari utisak kad se čovek stalno suočava sa gužvom.



Nakon pauze nastavljamo nacionalnim putem ka našem odredištu Istro nadomak Agios Nikolaosa. Silaskom sa novog autoputa odmah ulazimo u dvorište naše kuće Vila Angela. Još jedan pun pogodak, toliko je bitno biti pored glavnog puta i ne gubiti vreme na uključivanje na isti. Dočekuju nas ljubazni domaćini o kojima mogu sve najlepše da kažem. Manolis, izuzetno vredan i radan mladi čovek, svim silama se trudi da sve bude perfektno čisto i u savršenom redu. Svaki dan čisti prostor oko bazena da se slučajno ne bi potkrao neki osušeni listić i narušio higijenu istog.
Nakon raspakivanja odlazimo na popodnevno kupanje na obližnju plažu Sv. Pantelejmon na kojoj  se nalazi istoimena crkvica.


Iako zaliv Mirabelo izgleda čarobno na slikama, ja na tom potezu nisam našla ni jednu plažu koja bi zavredjivala provodjenje dana na njoj. Ili su prljave kao Vulizma, ili su hotelske pa je gužva neopisiva ... tek mi se na tim plažama nismo kupali.
Uveče odlazimo do Agios Nikolaosa. Pre desetak godina dok još ništa nisam znala o Kritu, čitala sam kako je to skupo mesto, mondensko, sa predivnim hotelima, najlepši grad na Kritu ... jednom rečju po tim opisima ja sam zamislila Monte Karlo na Kritu. Realnost me je demantovala. Grad jeste sredjen, oko jezera ima puno hotela i restorana, lepo je šetalište uz more ... ali, ali. Ja nisam osoba koja se fascinira hotelima, kafićima, barovima, za mene je sve to gomila betona, stakla i metala. Ja volim šmek starih gradova, volim cveće, prirodu, prirodne ambijente ... tako da, izvinjavam se onima koji misle suprotno, ali Agios Nikolaos, što bi rekli Englezi,  definitivno nije my cup of tea.  Nadam se da će Iraklio popraviti ovaj utisak.







DAN DEVETI

Rešavamo da dan provedemo na plaži koja nije baš toliko daleko - Agriomandra. Stižemo do mesta Kavousi a zatim makadamom, ne baš tako sjajnim, dolazimo do ograde gde ostavljamo kola i krećemo niz kratak kanjon do plaže. Kažu treba 10 minuta, nama je trebalo 40. Sunce upeklo, ide se prvo ravnom stazom, pa kroz tor sa ovcama i kozama, da bi krenuo spust niz kanjon. Treba  imati dobru obuću jer se kamenje kliza. Unaokolo stene i na njima koze. Kako mene oduševljavaju ta stvorenja, gde se one popnu na vrh neke čuke i tamo kao nešto jedu, pa se onda vrtoglavo spuštaju. Fasciniraju me u svakom smislu. Zato je spust trajao duže jer sam ih svaki čas slikala. Treba paziti i na odron, jer one umeju da odrone neki kamen pa može biti i opasno. Stižemo do plaže nadajući se da tamo nema nikoga – kad ono već pristiglo nekoliko čamaca. A na njima desetak radnika sa sve alatom, cementom, univerom, mermernom pločom ... gledamo u čudu šta se dešava. U hladu velikog drveta stoji sto sa pločom koja je pukla pa su došli da naprave drugu.  Tu kreću scene cike, vike, prepiranja kako da se to uradi na najbolji način, mešanje cementa, lupa čekića, šalovanje .... O Bože, pa baš smo uboli dan. Posle shvatam da vikendom treba ići u muzeje a ne na plažu, jer kad lokalni Grci ne rade gde će nego tamo gde i mi, da se rashlade. U ovom slučaju i urade nešto.

Voda kristalna da ne može biti kristalnija, temperatura vode savršena. Iako nam je u početku smetala buka navikavamo se i uživamo u celom tom haosu čiji smo nehotični saučesnici. I taman kad smo pomislili da je to sve, neko odlazi čamcem i vraća se sa kompletnim porodicama svih radnika. Iskrcavaju plažni mobilijar i tonu hrane za ručak. Stiže i kućni ljubimac. Scenografija kao da Kusturica snima neki svoj film. Kažem mužu da bismo mogli da im se pridružimo na ručku J.












Teškom mukom se odlučujemo da krenemo, sad se treba popeti uz kanjon po joć većoj vrućini. Usput srećemo jedan par koji se lomata niz kanjon i radujemo ih podatkom da su promašili dan J. Vraćamo se u Kavousi i odlazimo do stare crkve Svetih  Apostola koja krije izuzetno lepe i vredne freske.




U nastavku puta skrećemo za manastir Faneromeni blizu mesta Gournia. Vijugavi put sa bezbroj serpentina se penje nebu pod oblake. Samo da bude otvoren. Stižemo a odozgo se pruža neverovatan pogled. Zatičemo monaha, ne baš srećnog što ga uznemiravamo u to doba odmora, vodi nas do crkve u pećini i bez reči čeka da završimo posetu. Nakon nas dolazi još dvoje turista.







Predveče želimo da se okupamo na obližnjoj plaži. Gledano odozgo Vulizma izgleda kao tirkizni raj, toliko veliki da se jedna devojka hvata za glavu i konstatuje kako u celom svom životu takvu boju mora nije videla. Spuštamo se dole i zatiče nas takva grozna i prljava voda, puna nekog sitnog smeća, nešto masno pliva po vodi ...  ne želim ni da opisujem takve gadosti.  Tad shvatam kako slika čak i bez photoshopa može da prevari.

U blizini se nalazi i hotelska plaza Istron bay ali nismo silazili.


DAN DESETI

Red je da krenemo na južni pravac putem ka Ierapetri. Prolazimo kroz Pahia Amos kroz koji ćemo proći još nebrojeno puta, a da nismo zastali da napravim ni jednu jedinu sliku plaže i mesta. Toliko o njegovoj zanimljivosti. Najbolje plaže istočnog dela Krita se nalaze istočno od Ierapetre. Zapadno od Ierapetre nisam pronašla ništa zanimljivo tako da nismo hteli da gubimo vreme na taj potez. Idemo direktno do plaže Dragon's cave. Do nje nam treba sat i kusur vožnje dobrim putem. Parkiramo kola pored puta, a zatim se kratkom jarugom spuštamo na plažu. Plaža je predivna sa kristalno čistom vodom, finim peskom, u zaledju se nalaze glinene stene pa ljudi uzimaju glinu i redom se mažu njom. Ovde je zavetrina, nema vetra i stvarno je jedna od top plaža u ovom delu Krita.








Nakon celodnevnog boravka produžavamo putem do Goudurasa i zastajemo kod nekih plaža. Jedna od njih blizu Kalo Nero je Anaskelou.


Votsalaki zatičemo sa vetrom i sa jako prljavom vodom, nije ostavila utisak na nas


Gouduras je malo mesto sa velikom plažom i totalno skrajnuto, dalje od njega nema puta pored obale, već se ide ka Ziros platou.


U povratku svraćamo do šljunkovite plaže Moni Kapsa iznad koje se nalazi istoimeni manastir za koji ovaj put nemamo vremena.





Odmah pored manastira se nalazi i ulaz u kanjon Pervolakia. Ulazim par stotina metara i slikam, toliko su im lepi kanjoni, ali zaista treba mnogo vremena za obilazak svih tih lepota. 



Naš krajnji cilj je selo Kroustas te iz Ierapetre krećemo potezom preko sela Makrilia, Meseleri, Prina. Prelep put sa divnim predelima. Slikam i jezero u blizini Ierapetre.  Poslednji deo puta od Prine do Kroustasa je malo uži, na pojedinim delovima makadam.  Opet sa lepim pogledom na Mirabelo zaliv. 




Stižemo u divno selo sa namerom da večeramo u taverni  Stavrakakis. Taverna već puna stranaca, uglavnom svi naručuju lokalni specijalitet jaretinu u sosu od vina i luka. Mi poručujemo i domaće testenine sa rendanim sirom. Sve odlično, mekano, ukusno ... Na kraju nas časte rakijom i jogurtom sa prelivom od višanja.




DAN JEDANAESTI

Kad sam pravila plan za Krit i šta sve želim da obidjemo nisam uzimala u obzir plažu Xerocampos zbog dužine puta do nje. Videla sam da ima predivnih plaža, ali me zaista odbijala dužina puta. A onda su moji forumski drugari  navalili kako ja moram tamo ići i eto odoh tamo na njihov nagovor. Put od Ierapetre vodi preko Ziros platoa gde se nalazi vojna baza, a zatim se serpentinama spušta do niza plaža. 







Obišli smo nekoliko i stacionirali se na Gerontolakos.










Ovde se zaista ne zna koja je plaža lepša od koje. Sve redom plaže su fantastične i nalaze se u totalnoj nedodjiji i zabiti i na kojoj god da se čovek smesti neće pogrešiti. U zaledju se takodje nalaze glinene stene pa je mazanje glinom obavezno. Imam mnogo zanimljivih slika koje naravno ne mogu objaviti zbog privatnosti ljudi koji su na njima. 
Hvala mojim drugarima što su bili toliko uporni u navaljivanju da ja moram tamo otići. Malo je nas takvih zaludjenika koji ćemo preći toliki put zarad jedne plaže. Drugi ljudi bi se verovatno tri puta prekrstili na naša putešestvija i predjene hiljade kilometara.


Put do Xerocamposa traje preko 2 sata i stvarno je naporan. U povratku smo išli na Zakros, Palekastro i Sitiju što je vremenski isto preko 2 sata ali je malo lakši put. Ovaj put nas je pošteno izmorio.







Pošto se put prilično odužio krenulo je i sunce da zalazi. 



U tom momentu smo se našli kod sela Mohlos i brzinski se spuštamo do njega. Hmm, da li baš brzinski, oko 7 km krivudavog puta kome nema kraja. Izlećem iz kola i trčim na poziciju gde se gleda zalazak sunca. Okupili se turisti, svi se slikaju, selfišu ... Šetamo simpatičnim selom sa lepim tavernama, malom plažom. Opuštajuće mesto. Baš mi se svidelo.











DAN DVANAESTI

Toliko magičnih priča o ostrvu Chrissi. Popularno kao Balos na zapadu. Pa kako ne otići tamo.  U Ierapetri plaćamo opet skupe karte za brod, doduše dobijamo ih na popustu ali su i dalje skupe,  ukrcavamo se i ubrzo stižemo na čuveno ostrvo sa belim peskom, tirkiznom vodom i šumom kedrova. Mene je plaža najviše podsetila na Kedrodasos i zaista je prelepa ... ali. Postoji nešto što ni u jednom opisu nisam našla, a to je činjenica da se na ulazu u more nalazi ploča od stene koju treba preći da bi se došlo do peska i tirkizne vode. Negde je ta ploča veća, negde manja, negde crna pa se vidi, a negde potpuno bela pa se stapa sa peskom što ulazak čini još težim. Puna je rupa, klizava, džombava, a ništa se to ne vidi pod vodom pa može vrlo lako doći do povreda. Nikako mi se nije dopao taj ulaz. I ne znam zašto, ali ta plaža upravo zbog toga nije ostavila neki utisak na mene. Jeste lepa ali nije vredna tolikog novca. Za mene je to bio bačen novac, bolje da sam platila dve ležaljke i uživala na Tsifliki plaži. Žao mi je, ali to je moj utisak.










Nakon povratka u Ierapetru šetamo ulicama. Htela sam da posetim tvrdjavu ali dok smo se vratili sa ostrva zatvorili su je. Ostalo je par slika koje sam napravila ujutro pre ukrcavanja na brod.












DAN TRINAESTI

Krećemo ka severu do Plake odakle ćemo brodićem do ostrva Spinalonga. Ostrvo leproznih je postalo poznato naročito posle knjige Viktorije Hislop "Ostrvo". Istoimena serija se prikazivala i kod nas i zaista je bila jedna od retko dobrih serija u moru glupih sapunica koje zauzimaju tv termin. Još tada sam poželela da posetim ovo ostrvo. Kao i svuda na Kritu gužva je bila velika, ali sam istu iskoristila da poslušam malo šta to lokalni vodiči pričaju turistima. Zanimljivo da svako ima neku svoju priču. Kažu da su stanovnici Spinalonge u to vreme dobijali penziju u visini 30 drahmi koja je u to vreme bila jedini izvor prihoda za njihove familije. I paradoksalno da su oni leprozni sa tom penzijom izdržavali zdrave članove svojih porodica na kopnu. Nakon mnogo godina i nakon uspeha knjige Spinalonga ponovo vaskrsava kao izvor prihoda za ceo kraj i njihove porodice. Nakon Atine ovo je druga najposećenija lokacija u Grčkoj po rečima vodiča.












Nakon posete Spinalongi imam u planu jednu obližnju plažu Tsifliki sa obiljem hladovine. Plaža je predivno uredjena u okrilju jednog hotela, sa puno zelenila, hlada, voda je tirkizna, čista, najsitniji pesak. Ulaz je dozvoljen uz obavezno uzimanje ležaljki po ceni od 10 evra za jednu. 




Pošto nismo imali nameru da se zadržavamo dugo, odustajemo i idemo na plažu Kolokytha. Prolazimo pored vetrenjača i uskim makadamom stižemo do crkvice gde parkiramo auto i krećemo ka plaži. Osećam miris roštilja i ugledam veliki brod koji dovodi turiste, zatim im prave roštilj i onda ih oko 15 h odvoze. Došli smo u pravo vreme, čuje se sirena sa broda i on odlazi. Nailazim na još vruć roštilj. Plaža je zaista fenomenalna, jedna od retko dobrih na tom severnom potezu.  Po meni mnogo bolja od izvikanog ostrva Chrissi.








Po povratku nailazimo na slikanje mladenaca na mostu. Opet ja ne bih bila ja kad ne bih zabeležila taj lepi momenat.


DAN ČETRNAESTI

Opet idemo na omiljeni južni pravac i zapadno od Ierapetre se kupamo u jednoj od malih  uvala. Umor nas sustiže i ne možemo da obidjemo sve te lepe plaže Ferma, Agia Fotia i redom uz taj potez.



Kad smo se pregrejali od sunca rešavamo da malo hladovine potražimo kod Milonas vodopada. Kakva zabluda. Lošim makadamom se vozimo 2,5 km što deluje kao večnost, dolazimo do parkinga i table i krećemo u pohod na vodopad, drugi po veličini na Kritu, visine 40 m. Staza kroz šumu, uzbrdo 700 m ali avaj, hlada nema, nekako je stalno na suncu. Dahćemo i znoj nas obliva, a kao za inat voda nam ostala u kolima, zaboravili da ponesemo. Mesto totalna divljina, nigde nikog. U jednom trenutku čujemo kola koja šlajfuju na putu. Ubrzo još jedna, pa još jedna. Bože da li je moguće da ima još entuzijasta koji posećuju ovu divljinu. Stižemo do vodopada i zatičemo malu baru i nekoliko kapi koje kaplju sa stene.  Došlo mi je da ce cela uvaljam u onu baricu ne bih li se malo rashladila. Skupljam kapi da se umijem. Ubrzo stižu dve ruske porodice sa malom decom pa još jedan par. Pa zar sam sumnjala? Iznad vodopada u steni raste smokva, priroda je stvarno čudo. I to ne jedna već više njih.






DAN PETNAESTI

Za obilazak odredjenih plaža neophodno je pratiti Posejdon sistem za prognozu vremena i jačinu vetra. Za sve vreme boravka na istoku na Vai plaži je stalno bila žuta zona. Pošto nije bilo više vremena za odlaganje krećemo put Vai plaže pa šta nam Bog da. Put do Sitije je krivudav ali dobar asfalt. Nezgodan ako se ispred zadesi kamion ili loš vozač što se nama desilo. Bez mogućnosti preticanja. I tako sat vremena, na Kritu je jedinica za vreme sat, nema tamo ništa u minutama. Stižemo u manastir Toplou.










Nastavljamo ka Vai plaži i stižemo na parking pun autobusa .Stigli turisti, gužva ogromna. Kratko se zadržavamo, odlazim do vidikovca, slikam ovu zaista prelepu plažu sa palmama u zaledju, ali kupanje nije zadovoljstvo u onoj gunguli. Ovde svakako treba doći ranije ujutro. Sa druge strane plaza Psili Amos je prazna.


Odlazimo do Itanos plaže i parkiramo kola tik do plaže. Kolona ljudi ide preko brda na Erimoupoli plažu. Vetar duva i nemamo nameru da se akamo sa suncobranom, ostajemo na Itanosu u debelom hladu na skoro praznoj plaži. Voda čista, fini pesak, pogled na ostatke tvrdjave, svidja nam se.





Odlazim da prošetam do nalazišta i u daljini slikam drugu plažu sa palmama.




Odlazim i preko brda do sjajne Erimoupoli plaže.




Nešto kasnije vozimo se kolima do vojne baze na rtu Sidero.. U povratku svraćamo kod simpatične Nemice koja sa suprugom na tezgi prodaje organske proizvode, maslinovo ulje, džem od banane, marakuje, baby banane i još štošta.

DAN ŠESNAESTI

Današnji dan je odvojen za glavni grad Iraklio i šoping za podmladak.  Pošto u Nikolaosu ništa nisam našla u cele dve šoping ulice, nadam se da će veći izbor biti u Irakliu. Ipak je to glavni grad. Zanemarujemo znamenitosti grada i jurimo tražeći naručene stvari. Ništa, ali baš ništa. Ja volim hand made unikatne stvari, ne volim kopije, u prodavnice H&M, Zara, Mango i slične ne ulazim ni u Beogradu a kamoli u Grčkoj. Duboko razočarana gradom i njegovom ponudom dolazim do zaključka da Iraklio i Agios Nikolaos nisu ni do kolena Hanji i Retimnu,  kao da pripadaju totalno drugoj državi i totalno drugoj dimenziji. Silno sam zažalila što šoping nisam obavila u Hanji. Hanja i Retimno sa predivnom atmosferom, sa šmekom starih gradova me obaraju s nogu dok mi se Iraklio i Nikolaos ama baš nikako nisu svideli. Doduše Iraklio je za nijansu bolji od Nikolaosa.

Poraženi obilazimo par znamenitosti, Arheološki muzej je nažalost žrtvovan zbog nedostatka vremena, častimo se dobrim italijanskim sladoledom i to je to od nas. 
















Umorni, ali zaista umorni odlazimo u Knosos. Opet plaćamo skupu ulaznicu i moram konstatovati da su cene ulaznica za sve i svašta drastično poskupele u celoj Grčkoj i predstavljaju priličan izdatak. Pored cene puta ovo je druga najskuplja stavka na Kritu. Sve ostale cene su na nivou ostatka Grčke. Vučemo se po onom suncu, čitamo table, slušamo vodiče i u jednom trenutku stiskamo dugme off.  Žao mi je jer Knosos zavredjuje svaki minut posete i svu pažnju, ali umor nas je prosto savladao.







DAN SEDAMNAESTI

Zbog nadasve čudnih radnih vremena nismo ranije mogli da posetimo Panagiu Keru, čuvenu crkvu u selu Kritsa. Krećemo rano jer je sutradan opet zatvorena.










Vraćamo se u prelepo selo Kritsa koje kao da je stalo u vremenu. Veliko, razudjeno, sa puno simpatičnih prodavnica i turista koji šetaju. 






U najboljoj radnji na celom Kritu kupujemo divne začine, čajeve, rakije sa cimetom, namaze od meni omiljenog rogača, sirupe od rogača. Divni pokloni umesto standardnih suvenira. Ma da mogu da ponesem, kupila bih pola radnje. Preslatka Sofija sve to dopunjuje svojim šarmantnim pričama.



U zahtevnom planu za ovo leto ostala još samo jedna stavka – Lasiti plato i Zevsova pećina. Krećemo autoputem do Malie, a zatim putem preko Kere. Usput se nižu divni predeli, manastir Kera Kardiotisa koji preskačemo ovaj put. Nailazimo na mesto gde lokalni šerif zabranjuje slikanje sa vidikovca ako niste njegovi gosti. Viče na mene "Lady enough", smejem se i mašem mu, čik da vidim ko će jednu Putnicu sprečiti da slika J.




Oko Lasiti platoa vodi put u krug, nižu se mala sela i manastiri. Prvi na koji nailazimo je Vidiani. Oko manastira gužva, opet krštenje. Iza manastira prodavnica sa lokalnim proizvodima i beskrajno simpatična prodavačica. Vodi me u dvorište da mi pokaže čudesnu kritsku biljku dictamus.







Dolazimo i do parkinga za Zevsovu pećinu u kojoj je po legendi rodjen Zevs. Popločanom stazom koja u serpentinama zavija u brdo do pećine idu kolone ljudi. Ko želi može da plati magarca. Sunce prži, znoj izbija na svaku poru. Stižemo zadihani a zatim ulazimo u ledenu pećinu u kojoj se stepenicama stiže do glavnih sala prepunih ukrasa. Fotografisanje blicom je zabranjeno pa slike nisu reprezentativne. Pećina bogata i zaista prelepa.





Ispred pećine se pruža veličanstveni pogled na Lasiti plato koji je prepun vetrenjača koje su njegov simbol.





Nastavljamo kružnim putem i obilazimo sva sela kao i manastir Kroustallenia.



Rešavamo da se vraćamo putem preko Neapolija. Opet se vozimo živopisnim putem preko sela Zenia, Amigdali, Vrises, prolazimo pored manastira Kremasti i ostavljamo ga za neki drugi put. 



Dolazimo u Agios Nikolaos i svraćamo na lokalnu Gargadoros plažu na kupanje. Lepa plaža ali lepa i gužva na tako malom prostoru. Začudjujuće, voda je čista.






DAN OSAMNAESTI

Umorni, preumorni od tolike vožnje, ostavljamo labavi plan za poslednji dan. Kuliraćemo, hmm, da li baš ... kad smo mi u pitanju to zvuči kao logička nemogućnost.  Odlazimo na Havania plažu u blizini tek toliko da se još jednom okupamo. Plaža ništa posebno, kao i sve na tom potezu, u jednom trenutku su zaplivale flaše  i gomila smeća, da bi se već u narednom trenutku sve to povuklo. Šta se desilo, nemam odgovor.


Krećemo da obidjemo staru crkvu Svetog Nikole po kojoj je grad dobio ime. Naravno, nalazimo je zaključanu, opet je trebalo na recepciji hotela tražiti osobu sa ključem. Odustajemo. Taj zaliv je lep, sa dve male plaže i hotelima.



Mnogo ljudi nam je prethodnih dana napunilo uši da mi moramo posetiti Katharo plato, da je to čisto savršenstvo. I mi ne bismo bili mi da nismo otišli tamo. Bonus na ionako ekstemno zahtevan itinerer. Ide se 16 km putem iz sela Kritsa dobrim putem punim serpentina.  Potrebno je oko 50 minuta vožnje. Pogledi na Agios Nikolaos i Mirabelo zaliv takvi da dah zastaje od tolike lepote. Dolazimo u selo i svraćamo  u tavernu Zervas po Sofijinoj preporuci. Dočekuje nas Janis, sjajan čovek sa puno životnog iskustva i prepun raznih priča. Mezetimo u totalnoj zen atmosferi. Šetamo putem kojim se inače ide do Havgas kanjona. Srećemo koze i ovce na pašnjacima. I retke turiste.











Vraćamo se kući i odlazimo na rashladjivanje na bazen. Da, bazen. Ne pamtim kad sam se u životu poslednji put na moru okupala u bazenu. Ali pošto nam se obližnje plaže ne dopadaju, a bazen je bio savršeno čist i bez gužve, tu smo proveli ostatak dana upijajući večernje zrake sunca na ležaljkama.


Ono što nas je potom sačekalo nije baš bilo za uživanje. Trebalo je popakovati sve rakije, sireve, začine, čajeve, poklone u dva kofera. Kao šlag na tortu stiže gazda Manolis sa kanticama domaćeg maslinovog ulja na poklon. Mamma mia, gde će sve to stati. Nekom magijom, koju počinjemo polako da dovodimo do savršenstva, popunjavamo svaki ćošak kofera. Mudro zaključujem da ću sledeći put poneti duplo manje garderobe. Što reče pametna Nemica, šta će ti na moru puno stvari, ko te ovde zna i šta te briga ako nosiš jednu majicu tri dana. Opereš uveče, ujutro suva. A onda imaš mesta da svašta poneseš J. Definitivno treba usvajati savete mudrih ljudi.

DAN DEVETNAESTI

Ustajemo u zoru, sunce još nije izašlo. Pakujemo naše kofere nabubrele do pucanja u kola, pozdravljamo se sa Kritom za ovu godinu. Sat vremena do aerodroma, ostavljamo kola i dalje po redu, za par sati uživamo u našem domu. Raspakuju se koferi, dobro je, sve flaše su stigle cele J.


ZAKLJUČAK

Suma sumarum za 10 dana i 1200 km  prošle godine i 18 dana i 2300 km ove godine obišli smo zaista veliki deo Krita i sve ono najznačajnije što ga čini tako posebnim. Pa opet ostao je veliki deo koji nismo ni takli, Asterusia na primer. Glavni utisci sa oba putovanja:
  • Zapadne plaže su fenomenalne ali previše komercijalizovane i preterana je gužva na njima, a put do njih dalek i  ne baš lak, tako da svakodnevni obilasci nisu zgodni
  • Kraknji istok totalno divlji i ne toliko komercijalizovan, dugačko putovanje do najlepših plaža kroz nedodjije poprilično zamara
  • Severne plaže sa izuzetkom par su mahom hotelske, sa puno gužve i vetra i definitivno nisu nešto zbog čega bi trebalo dolaziti na Krit
  • Hanja i Retimno su božanstveni gradovi sa pravim mediteranskim šmekom, Iraklio ni prići tome, a Agios Nikolaos, žao mi je, uopšte mi se nije svideo
  • Kada bolje razmislim Retimno oblast je najviše po mom ukusu, nekako je najlakša za obilazak, iako su i tu dnevne vožnje prilično dugačke prekrate se posetom selu, manastiru, vodopadu, jezeru ... Sem toga iz Retimna se lako dodje do Hanje, do meni veoma dragog Apokoronasa, do Akrotirija, ako neko želi i do Iraklia, zatim na jug do Plakiasa i okolnih plaža. Iako je ovo samo moje mišljenje i znam da se mnogi neće složiti sa njim meni je Retimno najracionalniji kao baza. Jeste Hanja bliža tim senzacionalnim plažama, ali retko ko ide svaki dan na Elafonisi i Balos, prenaporno je.
I za kraj, Krit je čaroban, Krit je magija, Krit je druga dimenzija. Grčka u malom. I nije čar Krita samo Balos, Vai i Knosos, čar Krita su mala sela poput Mohlosa, Kritse, Kroustasa, Therisa, šarmantne prodavačice poput Sofije i one devojke kod Vidiani manastira kojoj ne znam ime, ljudi poput Janisa, Manolisa i mnogih drugih koje smo sretali i podelili sa njima trenutak. Grčka je zemlja blagoslovena Božjim darovima, a i mi zajedno sa njom jer je imamo u komšiluku.