уторак, 04. октобар 2016.

AND FINALLY CRETE - U PREVODU, KO ČEKA TAJ DOČEKA

Godinama sanjam Krit.  Obišli smo skoro pa celu kontinentalnu Grčku, sva ostrva dostupna kolima. Ostali Kikladi i Krit. Kikladi mali ali logistički ne baš laki za obilazak kolima, a Krit prevelik, ogroman zalogaj. A ja alava, hoću sve i hoću odjednom. Ko će sad godinama da upoznaje deo po deo, ja hoću dva meseca na Kritu i da lepo vidim sve odjednom. Oblećem oko njega k’o mačka oko slanine, obilazim sve ostalo što se lako obići da i sve čekam da se desi neko čudo ... Ali ne biva.

I onda kad sam već zaboravila tu opciju desi se splet okolnosti, iznenadno dobijen neočekivani odmor u poslednjem trenutku, dilema šta kako kuda i desi se ono čudo sa početka priče. Doduše ne u obliku dva meseca na Kritu, ali u obliku vaučera 10 dana 9 noći tako svojstvenih našim vrlim agencijama. Šta je tu je, neću da se žalim, nije bilo vremena za sopstvenu organizaciju puta,  treba smisliti plan kako što više videti, obići a opet uživati u tom predefinisanom paketiću u kome po prvi put u životu imamo i večeru , nevoljno uplaćenu jer me vezuje za hotel , ali cena je ok pa ajde ... kad već sve radimo nestandarno da probamo jednom i tu varijantu.

Za prvi odlazak na Krit obično se bira zapadna strana jer ima atraktivnije plaže (i lošu ponudu agencija)  ili istok gde agencije uveliko rade Heronisos (gde ne  bih išla da mi plate). Ja ipak biram centralni deo, odlučujem se za Retimno. Svi kažu da je Hanja najlepši grad, nekome se opet Ag. Nikolaos mnogo svidja. A ja eto opet po svom. Gledam slike, vozam se po street view-u i meni Retimno prirasta za srce. Valjda zato što ga drugi tako nekako zaobilaze, omalovažavaju, stavljaju u senku većih i lepših ... Ja u njemu vidim baš ono nešto što volim, tu neku ljupkost, dražesnost ... Sem toga ja ga zovem „dva u jedan“ jer ima i stari grad i plažu dok Hanja nema plažu. Zbog te činjenice liči mi na grad Rodos koji mi se mnogo dopao i nešto me vuče na tu stranu. Tu sad stiže glavna dilema, kako sa te pozicije obići one must see opcije zapadnog dela Balos, Elafonisi, Falasarna ... Duge su to relacije, vozi se satima tamo i nazad, gubi se silno vreme. Lomim se, važem, kombinujem i na kraju pada odluka. Zapad ostavljamo za neki drugi put, sad ćemo se koncentrisati na centralni deo. E sad se već lakše diše, ova odluka je bila pravo olakšanje.

Slede brzinske pripreme. To me ne plaši i ne brine, ta toliko puta sam to uradila da sada mogu i levom rukom. Malo forumi, malo mape, najbolji prijatelj Google earth, street view i očas posla ću ja to. Kad ono medjutim. O kako sam se samo prevarila! Pročitam deo putopisa na forumu gde čovek opisuje jedan svoj dan i mene zaboli glava. Toliko informacija, detalja, kojim putem ići, kod koje krivine skrenti oštro levo, gde je loš put ... Toliko mesta sa istim nazivima, gledam mapu, paralelno čitam, pa opet gledam mapu ...auuu, shvatam da će ovo biti mnogo teže nego što sam mislila. Ostajem svake noći do pola noći, pišem, crtam svoje mape, kombinujem ...pa sve u krug. U jednom trenutku shvatim da ovu pripremu radim k’o doktorat, ali drugačije ne može, nema vremena tamo za traženje, kruženje, ozbiljna je ovo destinacija i mora se imati tačno utvrdjen plan. Konsultujem ljude koji su prošli kroz sve to (hvala im puno na pomoći), neki čak i godinama zaredom i konačno imam plan, okvirni plan po danima pred sobom. Raspored dana će naravno zavisiti od čuvenog vetra ali za to će već Posejdon da se pobrine. 

E pa kad napisah ovoliki uvod red je da počnemo. Kako ćemo, pa lepo, po danima. Ovo će biti dnevnik naših obilazaka, neću se baviti detaljnim opisima, istorijom, suvoparnim podacima ... sve to ima na netu.


DAN PRVI

Stižemo u jutarnjim satima u Retimno, u sobe možemo tek oko 14h. Ostavljamo stvari na recepciji i krećemo put starog grada. Kupuje me na prvi pogled, uske ulice, zanimljiva vrata, cveće na sve strane,  ali ljudi, gde su ljudi? Nema žive duše, kao da je grad zatvorio sezonu do iduće godine. Jeste polovina septembra ali opet, zar baš nigde nikog nema? Lako nalazimo sve znamenitosti obeležene na mapi, slikamo sve što nam padne na pamet bez upadanja u kadar hordi turista. Mir, tišina koju tek posle par sati prekida stidljivo otvaranje radnji, postavljanje izloga, stavljanje stolnjaka na stolove ... dobro je , ipak nije zamro grad. U preslatkoj lokalnoj pekari kupujemo mirisnu bugaču, mmm.


















Postajemo već umorni od šetnje i  noćnog leta, odlazimo u hotel, dobijamo sobu i istog trenutka tonemo u san. Um hoće, ali telo ipak ne može toliko da izdrži. Posle nekoliko sati odmora, vidno regenerisani ali i dalje prilično umorni odlazimo do plaže. Vetar duva, ne baš tako jako, ali mrzi nas da se kupamo, uskoro će večera. Šetamo oko luke i primećujemo pun grad. Sušta suprotnost jutarnjoj slici. Restorani, kafići ... sve puno. Glavna sezona je prošla ali turista i dalje ima poprilično. Toliko ima romantičnih mesta da ne bih znala koje da izaberem za večeru, predivne bašte ušuškane u dvorištu starih kuća, zaista prelepo i prepuno turista i njihove vreve. Sad je već teže i slikati, treba uperiti kameru u nečije lice, a nije baš pristojno. Odlazimo na večeru, pa opet u grad u šetnju jer neće nam ostati puno vremena za obilazak Retimna. Zato maksimalno koristimo ovaj dan bez kola. Jer koliko sutra, započinje naša tako željena avantura.




DAN DRUGI

Posle doručka čekamo agenta za kola rezervisana preko neta unapred, sredjujemo dokumenta, uzimamo stvari i akcija može da počne.  Za prvi dan, plan je prilično labav i bazira se na oblast oko nacionalnog puta. Ipak se treba malo navići na drugi auto, malo testirati kako radi, a to baš nije zgodno po krivinama. Idemo nacionalnim putem u pravcu Hanje. Vrlo brzo nailazimo na veliko skretanje za Gerani  i silazimo do male uvale sa crkvicom. To će biti naša prva plaža. Mala je, ušuškana medju stenama, sa tušem i lepim peščanim ulazom u vodu. Nema prevelike gužve, lokalci i poneki turista. Vetar malo duva, ali ovde je blaga zavetrina. Prijatno kupanje, voda topla.  Svidja mi se.



Red je da se ide dalje. Idemo u Argiroupoli, selo poznatio po izvorima vode i po dobrim lokalnim tavernama. Prolazimo kroz Episkopi, svraćamo jer želim da vidim Rotonda crkvu.  Kružimo, tražimo, nema. Pitam meštane, oni me u čudu gledaju, nikad nisu čuli za takvu crkvu. Muž već prigovara ko zna šta sam ja videla ... a ja je gledala svojim očima na netu. Krećemo dalje, ne svidja mi se kad ne ispunim svoj plan, ali šta da se radi. 


Stižemo u Argiroupoli, a tamo već gužva. Taverne pune, sprema se čuveni specijalitet antikristo, meso pečeno satima na poseban način (28e po kg). Miriše antikristo, voda žubori, prava nirvana. Tako bi bilo lepo sesti i uživati ... ali taj užitak bi trajao bar 2-3 sata a mi to vreme nemamo. Obilazimo, slikamo, uživamo. Ima i banana, posebnih, malih, ali ne stigosmo da probamo.






Krećemo dalje i put nas vodi do Georgiopolija. Plan je da se tu kupamo. Silazimo do plaže, a tamo neke kanalizacione cevi i znak da je zabranjeno kupanje. Ležaljke uredno poredjane pored cevi .  Odustajemo i od tog plana i krećemo stazicom kroz more do crkve Sv. Nikole. Staza široka, ali kamenje poveliko, pa još vetar nanosi vodu pa je klizavo ... svi nešto skakuću i preskaču ko kozice, devojke imaju foto sešn za fejsbuk. Interesantan prizor.



Nakon kraće šetnje po mestu koje mi i nije ostavilo neki utisak (priznajem na GE mnogo lepše izgleda) krećemo ka jezeru Kurnas. Lako dolazimo do njega, tamo nas već čeka veliki broj turista. Jezero lepo, mirno, zelenkasto. Iznajmljuju se pedaline, čamci, neko se kupa. Okolo velika ponuda taverni i prodavnica sa suvenirima, lepo izgleda sav taj šareniš.






Po povratku ipak moramo negde da se okupamo i krećemo na plažu  Gerani Petres koja sa puta jako lepo izgleda, kao uvala sa puno zelenila i palmi. Stižemo na plažu, ima trave, palmi a iza plaže ovce koje pasu, beach bar ... Prilaz vodi kamenit ... Opet lepše izgleda nego što jeste.




Idemo dalje do Galosa gde se nalazi univerzitetski centar (Retimno je inače grad mladih i studenata)  u potrazi za manastirom Sv. Petra i Pavla. Nalazimo ga okovanog lancima. Niko ne zna kada radi i da li uopšte radi.  Danas mi baš nešto ne ide sve od ruke.

Dolazimo na večeru i odem na net da tražim propuštenu Rotonda crkvu. I tek tada shvatim da se crkva nalazi u Episkopiju ali nekom sasvim drugom na zapadnoj strani ostrva. Uf, koji promašaj ... ali kako i ne bi, toliko informacija, toliko istih naziva ... dobro sam i ovo popamtila.

DAN TREĆI

Sad je vreme da krenemo južnom prugom, krećemo glavnim putem na jug do Plakiasa. Ali idemo preko Kotsifu kanjona da vidimo kanjon i crkvicu Sv. Nikole u stenama. Tu već vetar duva toliko da aparat držim sa obe ruke.




Nakon toga preko Mirtiosa stižemo u Plakias. Meni se ne svidja, ružnjikavo mesto sa velikom plažom. 


Odlazimo na Suda plažu. Tu je već mnogo bolje, sa desne strane se reka uliva u more, tu se kupaju patke. Nema previše gužve što mi se već svidja. Voda topla. U jednom trenutku dunu vetar sa kopna, uf koji neprijatan osećaj, uši su mi bile pune peska, pesak se uvukao u sve džepove naših stvari, foto aparat odmah zapakovan. Tad sam osetila silinu vetra na Kritu i shvatila zašto je bolje da duva sa mora nego sa kopna. Hvala Bogu na sajtu Posejdon, bio je nezamenljiv u tim danima. Posle par sati kupanja šetamo malo po Plakiasu i krećemo za manastir Preveli.


Preko Lefkogie lako stižemo do manastira i čekamo da se otvori popodne. U to već pristižu u minut autobusi puni turista, uglavnom Rusi.  Nastaje gužva ,čekamo da oni odu da možemo na miru da slikamo. U crkvi nam monah daje da celivamo krst pošto shvata da smo pravoslavne vere.





Idemo dalje, dolazimo do parkinga za plažu Preveli, nemamo nameru da se spuštamo, ja hoću samo da je slikam, tu me momak sa parkinga ubedjuje da treba da sidjem 100 stepenika da bih slikala plažu, mene mrzi i odustajemo. Nemam tu čuvenu sliku. Ali posle 20 godina obilaženja Grčke, malo sam olabavila, pa ne moramo baš sve ni da vidimo, pogotovu što su mnogi komentarisali da plaža i nije nešto  sem tih palmi.
Zato odlazimo do manastira Kato Preveli i na miru ga obilazimo.





Nakon toga stižemo do taverne Gefira pored mosta, slikamo malo krajolik i patke. Što sam starija sve mi više prija ovakav boravak u prirodi, mogla bih satima da kuliram u takvom okruženju, nemam onu presiju da moram ceo dan da se pržim na plaži, a i ne prija mi više toliko.


I vreme je da se negde okupamo. Idemo na Amudi. Parkiramo kola u hladu, krećemo ka Mikro Amudaki, tamo vidimo muške nudiste u nekoj akciji, odustajemo ... idemo ka Amudaki  a tamo 100 suncobrana i 200 nudista na tako malom prostoru, nema igla gde da padne. Opet odustajemo i nemamo izbora, vraćamo se na Amudi. Nije ona toliko loša ali ima neke stene na ulazu u vodu, a mi se okupati moramo. Ono što je lepo je zalazak sunca. Vraćamo se u hotel dok još nije pao mrak.




DAN ČETVRTI

Današnji dan je rezervisan za Akrotiri. Idemo prvo do manastira Agia Triada. Prelep manastir sa takvim koloritom da je dušu dao za slikanje. Unutra onaj divni mir i tišina, uprkos malobrojnim turistima. Obožavam ovakva mesta, satima bih mogla tu da sedim u tom miru. Za mene potpuni zen.







Od manastira vodi put ka manastiru Guverneto. Na netu sam našla podatak da je put zemljani, medjutim sad su nasuli beton,  ima krivina ali nije tako strašno. Stižemo sa još nekolicinom turista i nailazimo na zaključana vrata, baš tog dana ne radi. Eh, ne može čovek baš sve isplanirati ali zato sledi glavna stvar zbog koje smo došli ovde. 

Kad sam prvi put ugledala na netu slike Moni Katholika znala sam da ja tu moram otići. Iz dvorišta Guverneta vodi staza kojom se jedno 30 minuta silazi do ovog starog manastira. Obuvamo patike, šeširiće na glavu, ranac sa vodom na ledja i krećemo. Staza vodi nizbrdo i nije strašna ali sunce prilično prži . Nakon 10 minuta stižemo do pećine.





Idemo dalje i u susret nam dolaze preznojeni turisti koji se žale da je poslednji deo jako strm sa jako strmim stepenicama. Meni nisu predstavljale problem. A ono što smo dole videli vredelo je truda.







Bilo je turista koji su išli skroz kroz Avlaki kanjon do mora, mi nismo. Povratak je bio znatno teži, meni je ta staza pod konstantnim nagibom na onom suncu bila prilično zamorna. Ali presrećna sam što sam ovo videla uživo.

Valja se okupati i sprati prašinu sa sebe. Odlazimo do plaže Maherida, nažalost iz daljine vidimo priličan broj muških nudista (zašto imam utisak da muškarci prednjače u nudizmu?)  te opet odustajemo. Neverovatno je kako su zauzeli sve najlepše plaže. Odlazimo na Kalathas plažu, nalazimo hlad ispod drveta i prepuštamo se uživanju.



Plan je bio da se obidje i Hanja ali nije bilo šanse, previše smo se zadržali i valja se vratiti u hotel gde me čeka izmena plana zbog ovog detalja.

DAN PETI

Krećemo ranije opet na južni deo, čeka nas malo obimniji plan. Glavnim putem stižemo do mesta Spili. Obilazimo mesto, još je rano, meštani se tek probudili i seli na prvu jutarnju kaficu. Oduševljavaju me stari lokaci koji zdušno sede u kafanici i piju kaficu i uzo. Nije pristojno, ali uvek ih nekako slikam ... moram zabeležiti taj trenutak totalne opuštenosti njihove svakodnevice. Odlazimo u manastir Sv. Rafaila.




Dalje nas put nas vodi preko Timbakija i Sivasa do manastira Odigitria. Dočekuju nas predivne bugenvilije i gomila razigranih mačaka. Ovo je najjužnija tačka Krita do koje smo dosegli u ovom letovanju.







Teško se rastajemo od ove lepote i ovog mira ali moramo dalje. Vraćamo se istim putem, malo zastajemo u Sivasu. Nije ostavio neki utisak na nas.




Krećemo do Matale sa namerom da je samo vidimo pa da se kupamo na Komos plaži. Iz nekog razloga stvorila sam predrasudu da mi se Matala neće svideti (da, obično se meni ne svidi ono što se svidi većini i obratno), da je plaža bezveze kao i samo mesto i cela ta hipi priča koja je miljama daleko od mene. Medjutim, potpuno iznenadjujuće, Matala mi se dopala, sva onako šarena, luckasta, kičasta, što neko napisa, deluje mi kao strip. Odlazimo na desni kraj plaže bliže stenama i nalazimo hlad ispod drveta (što je nama prilično bitna stavka na plaži jer ne volimo da se smaramo sa suncobranima). Ljudi se penju po onim stenama, ja nešto nemam želju, nešto mi interesantnije da kuliram na plaži i slikam njih u akciji. Neki  čak poveli i skroz malu decu. Plaža je lepa, samo je prilaz opet preko nekih stena. Čak nije bila ni neka prevelika gužva s obzirom na popularnost te plaže i činjenicu da do nje vozi redovna linija autobusa.






Ležali bi još na plaži ali satnica kaže da moramo dalje. Idemo do Agia Galini, mesta koje zovu mali Santorini. Simpatično mesto, ali za moj ukus malo zgusnuto i natrpano. Odlazimo do spomenika Ikaru i Dedalu, posećujemo pećinu - folk muzej i krećemo nazad pre mraka.






DAN ŠESTI

Pošto je poseta Hanji propala tokom posete Akrotiriju  morala sam negde da je „udenem“. Znajući da je to veliki grad sa puno jednosmernih ulica i velikom gužvom, biramo nedelju da odemo kad nema tolike gužve u saobraćaju. Veoma dobra odluka, vrlo brzo prema uputstvu sa GE stižemo do označenog parkinga blizu starog grada. Tu kreće šetnja u trajanju od okruglo 5 sati. Malo po luci, malo po okolnim ulicama, malo levo, pa desno, hopa, cupa  ... i vreme prodje. Na sve strane kafići sa cedjenim narom. Okrepljujući sok za tople dane.


















Na putu ka Retimnu zastajemo na trenutak kod male crkve ušuškane u zelenilo pored samog puta. Izlazim i vidim da je to crkva Sv. Fanurija. Što reče radnik iz našeg hotela na Kritu ima bilion crkava, ali bilion! I u pravu je.


Nakon Hanje krećemo na kupanje, plan je bio plaža u Episkopiju ali nekako promašujemo skretanje i završavamo na nekoj sličnoj (ili istoj, pošto je sve to jedna plaža dugačka kilometrima). Posle gledam na netu zovu je Kurnas plaža. Ja čim vidim dugačku peščanu plažetinu sa ušoranim ležaljkama meni su sve iste. I podjednako ružne. Još onaj veliki plićak u kom se pešači kilometar dok se ne zapliva. Ne volem takve. Gledamo zalazak sunca iznad Lefka Ori i uspešno završavamo i ovaj dan u kome nije bilo toliko jurnjave.


DAN SEDMI

Današnji dan opet započinjemo ranije jer je plan malo zahtevniji. Krećemo ka Arkadi manastiru. Na putu do njega plan je da zastanemo bar u neko od starih sela Marulas, Adel, Pigi, Lutra do kojih inače voze žuti i crveni turistički vozići u svojim turama. Opredeljujemo se za Marulas, deluje mi najzanimljivije na slikama. Opet dolazimo u jutarnjim satima dok se meštani tek razbudjuju, ne žure oni tako mnogo, siga, siga. 








Inače svuda sam čitala o posebnom karakteru Krićana, o selima gde ima više oružja nego ljudi, o njihovoj nezgodnoj naravi. Da li zbog našeg skroz naivnog pristupa, mog uljudnog kalimera koje uputim svakom koga sretnem u bilo kom mestu, tek ja ništa od toga nisam primetila. Svi su bili preljubazni i maksimalno se trudili da mi pomognu oko svega. Pošto sem kalimera, kalispera i efharisto poli ne znam baš ništa drugo (čitanje mi već bolje ide, hvala mojim naukama i formulama koje me tome naučiše) pantomima je bila od velike pomoći. I uvek smo se savršeno sporazumevali.  I uvek se neko ponudio da me odvede do mesta koje tražim. Hvala svim dobrim ljudima!

Kroz ostala mesta samo prolazimo, nema se zaista toliko vremena. Na Kritu bi bilo potrebno da dan traje 48 sati da bi čovek sve stigao ... ili makar da sam se udala tamo ... ovako gledanje u sat ne gine. Stižemo do jednog od najpoznatijeg manastira i zatičemo ga u svoj njegovoj veličini i lepoti.






Nakon posete manastiru produžavamo putem kroz Amari dolinu. Ima tu više varijanti puta ali moj savetnik za putovanje po Kritu mi noć pre toga daje detaljne savete i ja se odlučujem za ovu varijantu. Idemo za  selo Thronos, koga nekako brzo prolazimo a da toga nismo ni svesni, taman kad sam ugledala crkvu, stvori se na krivini auto i dok se mimoidjosmo mi izadjosmo iz sela. Mrzelo nas da se vraćamo. Inače ovo pravilo nas je pratilo celim putem, nigde na putu žive duše i onda tačno na sepentini, na najužem mogućem mestu naidje auto. Nije baš prijatno i mora se biti jako obazriv. Vozeći dalje prolazimo kroz Agia Fotini i nastavljamo prema Meronasu.. Usput gledamo divne predele, muža ne mrzi da zastaje na svakom vidikovcu, mene ne mrzi da svaki čas izlazim i nešto slikam. Zahvalna sam na tome, retki su ljudi koji bi imali toliko stpljenja ... Neki prizori prosto nestvarni. Oseća se jesen, lišće počinje da opada, nije sve tako zeleno, smenjuju se razne oker žute varijante ... Stajemo na kratko u Meronasu. U daljini slikam selo Amari po kome je dolina dobila ime i čuveni zvonik.







Nakon Meronasa, dolazimo u Gerakari, malo šetamo i odlazim u lokalnu tavernu da se raspitam kako do crkve Jovana Bogoslova. Ulazim u prostor gde je vreme stalo, na zidovima police sa rakijama, džemovima, teglicama slatkog  svih vrsta, medom ... Kao u nekoj bakinoj riznici. Žena mi crta mapicu do crkve i zaustavlja me na ručku. Objašnjavam da smo ručali u hotelu (mora se nekad i slagati), daje mi da probam slatko od višanja i njen domaći brendi. Ajd u zdravlje, opa ... Vraćam se do kola i pričam mužu kuda se ide do crkve, pita muž jesi ti to nešto pila ... pa jesam ... malkice ... hik! Do crkve ima 4km, sa povratkom 8 a uglavnom je zatvorena. Konstatujemo da bi to bio gubitak vremena i nastavljamo dalje. Ka mestu Spili ... opet.  Odličan put, novi asfalt, dosta krivina. Divni predeli.


Plan je da stignemo do plaže Agios Pavlos. Nije baš lako dostupna. I dvoumila sam se da li da uopšte tamo idemo. Nekako je na čudnoj poziciji ni tam’ ni vam’. Nit’ kod Prevelija nit’ kod Agia Galini, pa ne zna čovek sa čim da je uklopi. A onda ipak rešim da izmenim plan i da odemo tamo.  Da je uklopim sa Amari dolinom. Opet ima više varijanti puta, ja se odlučujem za put preko Akumie koji mi se čini kao bolja opcija od Sakturie. Skrećemo sa glavnog puta ka Triopetri i odjednom se nalazimo na uskim popločanim ulicama Akumie. Ne znamo da li smo na dobrom putu jer ništa ne ukazuje da taj put vodi do Triopetre. Ali posle par kilometara čudjenja nailazimo na široki put sa naravno neizbežnim krivinama i ponegde stadima ovaca i koza. Stižemo do Triopetra plaže ali to nije naš cilj. Treba naći način da se dodje do čuvenih peščanih dina. Čitala sam i gledala mape i priznajem da mi nije bilo baš najjasnije kuda ići. Zaustavljamo strankinju, govori engleski, saopštavam joj svoju želju i žena prokomentariše sa uzdahom  „ Oooh boy!“. Nakon toga kreće dugo objašnjenje.  Spuštamo se uskim putem kolima do same plaže pa uzbrdo nastavljamo u suprotnom smeru, kad ugledamo parkirana kola tu treba da stanemo. Tako i uradismo i onda peške kroz skroz isušeno korito reke dodjosmo do plaže. Nije strašno, nekih 10-15 min laganog hoda.

A tamo, prizori kao sa druge planete. Dan je bio malo oblačan, nije bila vrućina, ali je nedostatak sunca učinio da slike budu pomalo sivkaste. A i da nije, ne postoji način da slike dočaraju tu atmosferu, to je zaista neka posebna energija koju treba doživeti.  Plaža velika, tamo prema stenama ima nudista, mi zauzimamo centralni deo ... sami ... joj kako volim taj osećaj ... priznajem totalni sam divljak, na plaži u krugu 50m od mene ne želim nikoga da vidim ni čujem ... nirvana ...Nije more tu nešto posebno, ali ceo utisak ... Vanzemaljski! To kuliranje prekida nekoliko kapi kiše, pa neće valjda ... neće ... i kiša zna kolika je naša strast prema putovanjima i duboko poštuje istu.  Pada samo dok smo u kolima na putu ka destinaciji, onog trenutka kad stanemo staje i ona da nas ne omete u našem obilasku ...Nastavlja tek kad je sigurna da smo sve završili i ponovo seli u kola. Hvala kišo!
Penjemo se na dine, ne izgleda visoko, čak izgleda smešno nisko, a odozgo pogled kao sa Mont Everesta, neverovatno kakva iluzija.  Na slikama, ja u podnožju dine kao mrvica ... Teškom, ali teškom mukom krećemo nazad. Treba pre mraka ponovo savladati sve one krivine. I baš tada sunce rešava da nas još malo obraduje, pojavljuje se ispod oblaka. Korito reke, neke neobične biljke kojima nisam uspela da nadjem naziv, ja ih zovem „vanzemaljske biljke“, kamenje na plaži, lavirint, neka umetnička dela dokonih turista ...  sve stvara  nadnaravan osećaj. Stižemo do kola, naš mališa ostao sam i verno nas čeka.














Ponovo prolazimo kroz Akumiu, kasno je,  mrak samo što nije. Raspitujem se za staru crkvu iz 14. veka Sotiras Christos za koju sam pročitala da ima zanimljive freske. Krećemo, tako reći trčimo malim uličicama, levo, desno, levo, gore, ubacujem glavu kroz prozor prizemne kućice gde dve bake i dvojica deda večeraju. Pitam za crkvu, ne razumeju ... brzo se krstim i sklapam dlanove u molitvu ...odmah su razumeli, dedica izleće i vodi nas do crkve, nešto priča i pokazuje rukom. Shvatam da nas upućuje kojim putem nazad. Efharisto, efharisto poli! Ulazimo u crkvu, mrkli mrak ... okasnili smo. Nasumice slikam sa uključenim blicom. Valjda ću nešto uhvatiti. I jesam!  Žena sa turbanom i čovek koji peva su ljudi koji su pomogli izgradnju crkve.



DAN OSMI

Današnji dan je rezervisan za oblast izmedju Hanje i Retimna Apokoronas. Imam utisak da mnogi turisti nekako ovlaš prelete taj deo, a meni se baš učinilo da tu ima dosta toga da se vidi. Budi nas dobovanje kiše i grmljavina. Izadjem na terasu, oblačno, kiša baš pada. Pa dobro, imali smo 7 lepih dana, šta sad. Doručkujemo i spremamo se na put. Pakujem kišobrane. Taman da se i moj slatki kišobran sa karnerićima  sa Rodosa malo uslika na Kritu. Idemo nacionalnim putem i kiša počinje sve jače da pada. U jednom trenutku pljušti. Nekako nalazimo izlaz za Vamos i posle malo gubljenja, vraćamo se na pravu rutu. Idemo ka manastiru Ag. Georgios Karidi, tu je nekad bila fabrika maslinovog ulja oivičena sa 12 kamenih lukova. Stižemo, izlazim iz kola sa kišobranom ... kad ono staje i kiša ... opet ona razume naše potrebe. Obilazimo manastir, mali muzej, cedionicu. Monah nas nudi slatkišima. Imao je goste pa nije mogao više da nam se posveti.










Napuštamo manastir i vrlo blizu njega nalazimo na skretanje za staru crkvu Koimesis . Nažalost bila je zatvorena.



Nastavljamo ka Vamosu, glavnom gradu ove oblasti. Kao takav ima poštu, banku ... sve ono što priliči jednom većem mestu. Parkiramo se i upućeni tablom malo šetamo po starom selu. Dočekuje nas lokalni pas koga zamolim da nas prati i pokaže nam njegovo  lepo selo. Doslovno shvata ulogu vodiča, prati nas kroz selo, a kasnije do kola. Pozdravljamo se.





Dalji plan je mesto Paleloni  i odatle plaža Ombros Gialos. Usput prolazimo pored Kefalasa i na putu slikam ovo, neko je baš imao dosta slobodnog vremena i volje.


Stižemo u Paleloni. Sreća te sam skretanje za plažu „izvozala“ par puta na street view-u inače bi ga jako lako omašili. Sledi put od 4km sa priličnim nagibom i par serpentina. Jako uzak, ne znam kako se mimoilaze vozila. Posebno nezgodan kad se krene odozdo sa zaletom, pa ako neko naidje,  nije se baš lako skloniti. Naša sreća te smo sami na putu. Stižemo na plažu na kojoj se nalazi taverna. Sem nas i radnika taverne nema nikog.  Jupiii ... Sunce saznalo da stižemo i obilato pruža svoje zrake. Silazimo do malog kamenog mola, plaža mala a boja ... Kao u bazenu, providna, plava, zelena, tirkizna, smaragdna. Raj. Toliko veliki da se lako uočava na GE, tako sam ga utefterisala kao nešto što moram obići.





Uživamo, uživamo ... pa opet uživamo. Malo kasnije počinju da stižu turisti, njih nekoliko, ne mari, nije prevelika gužva. Mali raj za prave ljubitelje istog. U jednom trenutku ugledamo dedicu koji pristiže na motoru, parkira ga i kreće stazicom pored obale preko stene. Pratimo ga aparatom i slikamo. Vidimo u daljini neki kao objekat na steni.  Nestade dedica a mi nastavismo da uživamo. U neko doba vrati se on sede na motor i ode. Moramo i mi, a tako nam se ne ide. Tužni pakujemo stvari, stavljamo u kola. Teško je krenuti. Ajde da vidimo kuda vodi ta staza kojom je dedica išao. Idemo i slikamo nestvarne boje mora uz obalu, u jednom delu stazica betonirana. Dolazimo do nečeg što bi se moglo nazvati kućicom. Deda ima lavabo, iznad njega ogledalo, kuhinjicu, prostorijicu. Svoj mali raj. Da li divlje izgradjen ili na svom terenu ne znamo.  Napolju nečija bista, možda njegova za života napravljena? Malo mi i bizaran detalj. Pored mali vidikovac i stolica sa pogledom u tirkizno tirkizni tirkiz. Kako neki mudri ljudi znaju da uživaju. Bez mnogo filozofije i new age psihologije.. Nakon malog uzurpiranja njegovog ličnog raja konačno krećemo. A i vetar krenuo da duva, počeli talasi da udaraju u mali mol, valjda da nam olakšaju odluku o odlasku.




Idemo za Gavalohori, još jedno staro selo u ovoj oblasti. Parkiramo na centralnom trgu, oko nas lokalci u lokalnim kafanicama u već uobičajenoj scenografiji posmatraju šačicu turista koji tumaraju njihovim mestom.







Nastavljamo ka mestu na obali Almirida. Deluje mi kao lepo turističko mesto. Pored je Plaka, puno nekih šarenih kuća, lep kolorit za slikanje. Ali opet nemamo vremena za obilazak. Stajemo na izlazu iz mesta i slikam ostatke mozaika iz 5. veka.



Idemo za Kalives, mesto koje sam snimila da ima lepu plažu sa dosta drveća i prirodnog hlada. Plan je bio da se tu kupamo, ali je Ombros prevagnuo. Dolazimo samo da ga obidjemo i malo slikamo. Lepa uredjena plaža sa baš dosta prirodnog hlada, lepo mesto sa mostićem, patkama, lepim restoranima. Almirida i Kalives mi deluju kao baš lepa destinacija za one koji vole da budu malo skrajnuti. Mesta imaju što reče, sada već čuveni Zemunac iz YT klipa, neku živost, neku hijerarhiju ... Ni nalik onim groznim resortima na putu od Retimna do Hanje.





Svideo mi se Apokoronas, baš mi se svideo. Nekako u senci slavnih komšija Hanje i Retimna, a baš lep, nekako svoj i poseban. Da me neko zatvori tamo 10 dana ne bih se bunila, ima tu štošta da se vidi i obidje. A i da idem na Ombros svaki dan ne bih imala ništa protiv.

Pada mrak i vredi ići nazad. Ali ja imam još jednu crticu u planu. Mesto Stilos sa čuvenom starom crkvom Jovana Bogoslova i manastirom Serviotisa. Tu je blizu od Kalivesa, samo se podvučemo ispod autoputa. Prolazimo kroz mesto Armeni, centralni platan, ogromna crkva, drvoredi ... joj što je lepo ...ali prolećemo kao munja, čak nemam vremena ni kroz prozor da okinem snimak. Pada mrak i nećemo videti čuvene freske u crkvi ako okasnimo. Stižemo u Stilos, opet velika nova crkva, veliki trg sa platanima, kafane, izvori, lepota na sve strane. Sreća te je stara crkva u samom mestu Stilos pored puta. Izlećemo iz kola i kao hajduci ulećemo u crkvu da ulovimo poslednje zrake svetlosti.




Nailazi žena sa detetom, pitam je za brzinska uputstva kako stići do manastira Serviotisa koga lokalci zovu Monastira, znam da je tu negde na par km. Dobijam uputstvo i krećemo, malo levo, malo desno, kroz polja maslina  i stižemo. Mrak je već tu, slikamo nasumice, pa kako ispadnu slike.


Plan za danas uspešno štikliran. Radujem se zbog toga. I kiša nas poštedela. I sunce nas nagradilo. I lako našli parking  kod hotela.  Sad možemo na večeru. I vozač zaslužuje Mythos  ...  on nikad ne pije dok vozi. 

DAN DEVETI

Poslednji dan sa kolima. U planu Hora Sfakion i Frangokastelo. Trebalo bi ići na Vrisi pa putem kroz Imbros kanjon sa jakim serpentinama. Nije vozaču to problem. Ali naš mališa počinje da pušta čudan zvuk iz točka, ne uvek, samo povremeno, sumnjamo da ima veze sa kočnicama, ne bi da testiramo na serpentinama. Odluka pada, idemo okolo preko Kotsifu kanjona, pa na Selju, Rodakino ...malo duži put, malo uži, krivudav, ali malkice bezbedniji , bar tako cenim. Prolazimo kroz bezbroj malih mesta, kroz njih put ekstremno uzak sa obaveznim krivinama, a tuda idu autobusi. Par bliskih susreta na krivini gde se vozač busa ponaša kao da je ceo put njegov, šta ga briga, on je Grk ... Možda je ipak trebalo preko serpentina? U svakom mestu desetina crkvica, da sam slikala svaku na koju smo naišli trebalo bi mi još tri dana. I sve na nekoj krivini gde se stati ne može. Ispod ovih mesta na obali ima divnih uvala, Korakas, pa malo levo, malo desno ... ostao je žal što nije bilo vremena da se spustimo do njih. Ostaje za neki drugi put, osećam da na celom potezu izmedju Hore i Plakiasa ima jako puno interesantnih uvala, da i  tu ima malih dragulja poput Ombrosa. Smenjuju se divlji predeli, slikam malo iz kola. Nakon cela dva sata vožnje stižemo u Horu, plaćamo parking. Slatko mesto, baš ljupko, sa šmekom. Dve lepe male plaže, voda tirkizna, ali danas se vetar razduvao, talasi udaraju i kvare idilu. Snimam lep smeštaj na samoj plaži, terasa sa pogledom na istu. Lepo. Samo verujem da u sezoni tu ne može da se pridje od gužve, premala plaža za iole veći broj ljudi. Jedino ovako, van udarne sezone. U brdu vidim put koji vodi do crkve u steni Agios Antonios.  Po vrhu stene šetaju koze. Zumiram i slikam, toliko od nas za ovaj put.











Idemo ka Frangokastelu. Ulaz se plaća 1.5e. Nije nam do novca, ali cenimo da unutra nema ništa posebno i rešavamo da ipak ne gubimo vreme. Ajde još malo da se kupamo kad smo već dovde stigli. Plaža velika ali talasi udaraju. Nema kupanja. Snimili smo plaže sa drvećem na samom ulasku te se vraćamo tamo. Jedna, druga, treća ... ima hlada, ali ima i vetra. Nekako nalazimo deo plaže gde je stena blizu plićaka. Talasi se razbijaju o stenu, a u plićaku mali bazen nedodirnut vetrom. Tu ćemo. Opet smo sami. Juhuuu ... Brčkamo se u bazenčiću a oko nas divljaju talasi. Baš divljaju.








Krećemo nazad ranije, ne možemo čekati mrak. Dolazimo u Retimno u popodnevnim satima. Taman malo vremena da još nešto vidimo. Na par kilometara od Retimna u brdu se nalazi par mesta koje obilaze turistički vozići. Krećemo tom kružnom rutom. Stižemo do ženskog manastira Agia Irini iz 13. veka. Dočekuje nas monahinja koja nas sprovodi kroz manastir pričajući istoriju istog. Lep manastir, puno cveća, divan pogled sa brda. Vidi se prisustvo ženskih ruku.




Sledeća stanica ture je mesto Rusospiti, zovu ga balkon Retimna  ali nemamo vremena za stajanje. Naredna stanica Mili, ostala je žal što nismo prošli kroz ovaj kanjon. Do stanice Chromonasteri nismo išli. Tu se nalazi vojni muzej. Poslednja stanica manastir Halevi iz 16. veka.  Lep, veliki, ponosno stoji dok ga sunce obasjava poslednjim zracima za ovaj dan.




Ostaje nam još samo pola sata, rešavamo da overimo usputni Lidl. Pa kako da se vratimo iz Grčke bez posete Lidlu u kome uvek kupim nešto interesantno u onim košarama. Kupaći, patike, bezbroj sitnica za smešne novce. Nažalost ovaj je bio prazan, ništa nismo našli.  Dolazimo u grad i tražimo mesto za našeg mališu koga večeras ostavljamo. Jes’ bio malo stariji, jes’ da niko ne vodi računa o njemu, jes’ da je malo zavijao ... ali hvala mu što je izdržao naših skoro 1200 km za ovih osam dana. 

DAN DESETI

Danas napuštamo sobu i slobodni smo ceo dan do kasno uveče. Htela sam da ukombinujem neki izlet preko lokalnih agencija, najviše Mili kanjon, ali kao za inat četvrtkom nije bio u planu. Ništa drugo mi nije odgovaralo te rešismo da malo odmorimo od tolike jurnjave. Odlazimo na bazar koji se postavlja  svakog četvrtka na parkingu preko puta botaničke bašte. Voće, povrće, domaći proizvodi, majice, papuče, nakit ... šareniš kao na svakoj pijaci tog tipa. Lagana šetnja po gradu. Na svakom ćošku degustacija lokalnih proizvoda, rakija sa medom i cimetom, uzo sa cimetom, rakija sa limunom, čuveni sirevi graviera, kefalotiri , razne vrste domaćeg meda, začini, organska kozmetika. Čuveni giros kod Kokinosa. Crkva Sv. Spiridona ispod tvrdjave. Šetnja pored luke. Zalazak sunca.  Vidimo se. Vidimo se opet. Sasvim sigurno. Kritu se ne kaže zbogom. Do sledećeg vidjenja ...










P.S. - UMESTO ZAKLJUČKA

Nakon slegnutih utisaka, da li sam zadovoljna učinkom? O da, još kako. Iako nisam ljubitelj agencijskih aranžmana, pa još u kombinaciji sa uplaćenom hranom, ovaj je maksimalno iskorišćen. Vreme nas je poslužilo, hotel i hrana odlični za naše potrebe, plan pametno napravljen. Odluka da ne idemo na zapadne plaže više nego ispravna. Omeo nas je kraći dan u septembru pa nam u tom kontekstu ni večera u hotelu nije predstavljala problem. Jer čak i da je nismo imali ništa više ne bismo uspeli da obidjemo jer je mrak padao oko osam sati. Veliki problem na Kritu predstavljaju razdaljine, gde god se krene bez sat vremena ne može. Nema ništa tu u blizini na 5, 10 minuta. Zato je racionalan plan od suštinskog značaja. Mogli smo mi tri sata do Elafonisi i tri nazad ali čemu to? U proseku smo prolazili 150 km dnevno što je ispod nekog proseka, a opet smo gubili dosta vremena u putu. U svakom slučaju ovo blic upoznavanje Krita mi je velika škola za planiranje svih budućih obilazaka. A njih će sasvim sigurno, Bože zdravlja, biti još mnogo.